Abstract
Петар Пајић је песник чије су песме ушле у народ и једнако је препознатљив како својим именом, тако и насловима својих песама. Његова поезија испуњена је ненаметљивим, али јасно формулисаним рефлексијама које, доведене у везу, откривају пажљиво разрађен систем идеја прикладних за разноврсна испитивања. Рад има за циљ да укаже на нуклеус Пајићеве поезије који је заснован на малим стварима. Истраживање применом аналитичко-синтетичке методе биће нужно. Извешћемо закључак да је његова песничка инспирација која је заснована на симболичким знаковима остварила особен стваралачки опус; прерасла у оригиналан поетски свет и јединствен поетички систем у коме се експресивна функција стихова остварује на плану саучествовања у емоцији према малим стварима.