ВРШЕЊЕ ПРАВА КАО „НЕГАТИВНИ“ УСЛОВ ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ/EXERCISE OF RIGHTS AS A “NEGATIVE” REQUIREMENT OF CIVIL LIABILITY

Abstract

Инкорпорацијом правног института забране злоупотребе субјективних права у позитивно облигационо право законодавац суштински шаље две поруке субјектима права. Прва порука је да је субјекту права дозвољено да врши своје право чак и онда када вршење тог права значи проузроковање штете неком другом правном субјекту. С друге стране, законодавац у исто време дозвољава страни која је претрпела штету да успешно истакне тужбени захтев и захтева надокнаду штете проузроковане вршењем субјективног права од стране одговорног лица. Иако се може учинити да је по среди својеврсни правни парадокс, суштински парадокса нема, јер постоји танка линија која детерминише када је тачно вршење субјективног права погодно да постане валидан приговор захтеву за надокнаду штете. У овом раду представљамо резултате истраживања о томе када је тачно вршење сопственог права довољно високог квалитета да постане негација противправности која је негација права.

When incorporating legal institute of prohibition of abuse of rights in Law of Obligations, legislator sends two messages to legal subjects. The first message is that subject is allowed to perform his or her rights even if that means causing damage to any other legal subject. At the same time the legislator allows the injured party to successfully sue and asks for compensation for damage that was caused while exercising one’s right. Although it seems that this is a legal paradox, the truth is that there is a thin line that determines whether exercise of one’s right is fit enough to be valid objection to the plaintiffs claim for damage compensation. In this paper we present results of research on when exactly exercising of one’s right has enough quality to become negation of unlawfulness as a negation of Law.