ЗАСТАРЕЛОСТ КАО САНКЦИЈА АБУЗИВНОГ НЕВРШЕЊА СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА/STATUTE OF LIMITATIONS AS SANCTION OF ABUSIVE NONPERFORMING OF RIGHT
Апстракт
Кроз правни институт забране злоупотребе субјективних права законодавац, као прво, признаје сопствену несавршеност, а затим исту настоји да коригује стварањем простора за судије да у конкретном случају створе, како диспозицију, тако и санкцију, за она понашања која су формално у складу с правном нормом, али не и са неким принципима вишим од саме норме. Ипак, када год је то могуће, законодавац претендује да судијама да јасне инструкције како да институт забране злоупотребе права користе. То чини, махом, кроз различите облике конкретизације овог правног института.
Према већинском становишту у правној теорији, један од таквих облика конкретизације забране злоупотребе права јесте и застарелост, стога ми, у овом раду, представљамо резултате самосталног истраживања о томе да ли је застарелост, уколико прихватимо да је она у основи грађанскоправна санкција, санкција абузивног вршења или невршења субјективног права. When prohibiting abuse of rights, as first, legislator recognizes his own
imperfections, and then corrects them through creating possibilities for judges to
create both disposition and sanction when legal subjects act formally in line with
legal norm if their behavior is not in correlation with some principles that are
higher than norm itself. Still, whenever possible, legislator is trying to provide
instructions for judges on how to use this legal institute through various forms of
concretization of the institute. According to legal theory, one of those forms of
concretization is legal institute of statute of limitations, so in this paper we present
results of independent, both theoretical and empirical, research on matter if this
legal institute is sanction for abusive performing or non-performing of civil rights.
М категорија
M45openAccess
M45
openAccess
Колекције
Следећи лиценцни фајлови су повезани са овим радом: