ПОРЕЂЕЊЕ БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА СА УГОВОРОМ САД И ПАНАМЕ ИЗ 1903. ГОДИНЕ У КОНТЕКСТУ ТЕОРИЈА КАРЛА ШМИТА О ''ПРАЗНОМ СУВЕРЕНИТЕТУ''/THE COMPARISON OF THE BRUSSELS AGREEMENT WITH THE 1903 TREATY BETWEEN THE UNITED STATES AND PANAMA IN THE CONTEXT OF CARL SCHMITT’S THEORIES OF “EMPTY SOVEREIGNTY”

Abstract

Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа или Бриселски споразум како се назива колоквијално у јавности је у суштини , тространи уговор закључен у априлу 2013. године између између старе европске и међународно признате државе (Република Србија ) , регионалне међународне организације ( ЕУ ) и непризнатих сепаратистичких власти ( Приштина ) . Уставни суд Републике Србије није био у праву када га је у децембру 2014. године прогласио за политички уговор. Према дефиницији академика Милана Бартоша политички уговори регулишу пријатељство и сарадњу између две владе. Академик Коста Чавошки види Бриселски споразум као симуловани уговор који је у суштини двоструки билатерални изобичајени међународни уговор попут оног закљученог у време Вестфалског мира 1648. године . Зато се може тврдити да је имплементација Бриселског споразума значила и суспендовање Устава Републике Србије када се радило о одредбама о КиМ и преамбули . То је према правној теорији могуће само када се уводи ванредно стање. У том контексту велики немачки правник Карл Шмит даје дефиницију посебних уговора у оквиру доктрине ''празног суверенитета '' која је актуелна и данaс када се примени на Бриселски споразум . Шмит на основу проучавања Уговора између САД и Панаме из 1903. године закључује да постоји посебна врста међународних уговора или уговора о интервенцији . Бриселски споразум спада у такву врсту међународних уговора о интервенцији . Србија је de iure задржала суверенитет али је de facto признала анексију око 15 % територије услед интервенције ЕУ. На тај начин Србија је након 2013. године постала држава са ''празним суверенитетом''.

The first agreement on the principles regulating the normalization of relations, or the Brussels Agreement, as it is known colloquially in the public, is essentially a trilateral agreement concluded in April 2013 among an old European and internationally recognized state (the Republic of Serbia), a regional international organization (the EU), and unrecognized separatist authorities (Pristina). The Constitutional Court of the Republic of Serbia was wrong when, in December 2014, it declared the Agreement a so-called political treaty. According to the definition of the academician Milan Bartoš, political treaties regulate the friendly relations and cooperation between two governments. Academician Kosta Čavoški sees the Brussels Agreement as a simulated internal agreement – basically a dual, bilateral, obsolete international treaty – similar to the one signed in 1648, during the Peace of Westphalia. That is why one can argue that the implementation of the Brussels Agreement also meant the suspension of the Constitution of the Republic of Serbia in terms of its preamble and its regulations on Kosovo and Metohia. According to the theory of law, this is possible only when a state of emergency is declared. In this context, a great German jurist Carl Schmitt defines an agreement within the doctrine of “empty sovereignty”, which is still relevant today, in particular when applied to the Brussels Agreement. Based on his studies of the 1903 Treaty between the United States and Panama, Schmitt concludes that there is a special kind of international agreements, or agreements on intervention. The Brussels Agreement is exactly one of such international law agreements on intervention. De jure Serbia maintained sovereignty but de facto it recognized the annexation of 15% of its territory as a result of an EU intervention. So, from 2013, Serbia has been a state with “empty sovereignty”.