Теолошко философска генеза интуиције

Abstract

У раду се афирмише интуитивна метода сазнања стварности кроз стваралаштво знаменитих философа, мистика, светих отаца и религиозних мислилаца. У првом реду се истиче Платонов и Аристотелов допринос утемељењу феномена интуиције у саме основе гносеологије, која се интензивније развија у мистично религиозној философији Плотинове интуиције ума и метафизике унутрашњег искуства Светог Августина. Тај развојни пут нас води преко Декартове рационалистичке философије и Кантове чисте интуиције до савременог интуиционизма, оличеног у Бергсоновом и Хусерловом стваралаштву као и у философији руских интуитивиста, у првом реду Н. О. Лоског, чије се учење прелама кроз призму теолошко философских поимања интуитивног облика сазнања у бројних савремених руских философа и богослова: Владимира Соловљева, Н. А. Берђајева, С. Л. Франка, Оца Павла Флоренског и А. Ф. Лосева. Интуиција испитује све правце и путеве откривања и разумевања света, не искључиво и у првом реду чисто научно егзактно поимање света. Она тежи да, слободном активношћу и снагом духа, свет спозна у његовој многообличности, целокупности и у унутрашњој различитости његовог испољавања. Када за полазиште имамо вишедимензионалност духовног света питање односа између разума и интуиције добија битно сложеније обличје.