Схватања српских хербатоваца о циљу и задацима васпитања

Abstract

Прве расправе и чланци о педагогији као науци у Србији, јављају се у другој половини XIX века. У то време међу водећим европским и светским педагозима не постоји једнинствено мишљење о основним питањима и пробле мима педагошке науке. Српски педагози који су живели и радили у периоду када се педагогија конституисала као наука на овим просторима, били су присталице различитих педагошких праваца. У складу с тим, међу њима су постојале разлике у схватању и тумачењу најважнијих педагошких питања међу која спада и питање одређивања циља и задатака васпитања. Значајан допринос конституисању педа гошке науке код нас, а самим тим и развоју схватања о циљу и задацима васпитања, дали су и педагози који су припадали Хербартовој педагошкој школи. Из тог раз лога, главна пажња у раду је усмерена на дескриптивно-историјско проучавање и анализу а о циљу и задацима васпитања најпознатијих српских хербартоваца – Војислава Бакића, Љубомира Протића и Стевана Окановића.