Родољубиви импулс у поезији Петра Пајића

Abstract

Положај песничког опуса Петра Пајића у српској књижевности је специфичан. Он је своју поезију вољно склонио од динамичне песничке сцене. Пајић се само повремено оглашавао новим песмама и збиркама, што указује на стил његовог књижевног живота, а не на књижевну вредност поезије- иако није показивао изразиту амбицију да се намеће и често појављује, његове песме сведоче о постојаности и верности песничком позиву. Упркос томе, он је песник чије су песме ушле у народ и једнако је препознатљив како својим именом, тако и насловима својих песама, односно наслови његових песама постали су његово друго име. Сматрајући да је случај Петра Пајића у контексту српске савремене поезије још увек недовољно расветљен, требало би превредновати његову поезију. Овај рад има за циљ да укаже на родољубиви импулс у Пајићевој поезији. његове песме поседују следеће идејне садржаји: историјске, филозофске и етичке. Стога је истраживање применом аналитичко-синтетичке методе нужно. Пајићеве родољубиве песме говоре о српском менталитету и погубној историји у гротескним сликама, на сатиричан начин. Извешћемо закључак да се Пајићеве родољубиве песме срећу са историјом и да се порекло наше несреће налази у наслеђу народног ирационалног, каиновског комплекса.