Сјај и беда права

Abstract

Италијански мислилац Никола Макијавели је и пре него што је капитализам закорачио на светску сцену промовисао два принципа на којима се овај систем и дан данас заснива а то су: „циљ оправдава средство“ и „када си у лошем друштву не исплати се бити добар“. Савремени капиталистички тоталитаризам „капитализам катастрофе“, „либерални фашизам“ (Џ. Гилдберг) заснива се на деструктивном нихилизму, и представља само нови вид колонијализма „колонијализам са људским ликом“. Без обзира што се формално позива и куне у демократију, људска права он представља категорију која је у потпуности супротна демократији – обрнути тоталитаризам (Ворен) и обесмешљује свако право. У лажном сјају које спектаклом промовише, традиционалне вредности су урушене, подвргнуте подсмеху и сведене на профит. Неолиберализам-неоколонијализам је систем где је профит изнад човека (Ноам Чомски) јер је створио услове за деструкцију „претумбавањем и претумачењем истине“ (Серафим Роуз). Неприкосновена владавина ових принципа доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није то више „бекство од слободе“ како је тврдио Фром, већ је бекство од одговорности за уништавање живота . Шта је са правом у систему дирогованог хаоса? Коме оно служи? Новој аристократији „аристократији банкара“ или обезличеној маси чија је индивидуална егзистенција обојена неизвесношћу и страхом од незапослености (Бауман)? Да ли је право у служби прогреса и развоја човека и друштва или је постало средство којим се дисциплинују и ућуткују грађани? Ово су основна питања за чијим одговорима трага аутор у овом раду