Светосавска просвета и дух модернизма

Abstract

Време глобализма и време транзиције, као нус продукта глобализма, мења и саму децу. И у дечјој свести одвијају се глобалне промене. Онe прихватају потпуно другачије, раније непознате ставове и митологеме на којима заснивају своје понашање. Потискују се национални, а промовишу глобални јунаци. Скоро сва наша деца, млађег узраста, знају за Хари Потера, а ретко која за Милоша Обилића. Све мање знају шта је аутентично српско. За њих је битно да буду у тренду, да уживају поштовање својих вршњака, да буду „кул“. Зато су као насушни хлеб потребни позитивни примери. Децу неће никакво убеђивање и прекори одвојити од жеље да буду као и други, једино прави пример, позитиван јунак, може да их упути на прави пут, а светосавска просвета (образовање−васпитање) је пут ка знању, али и врлини. Зато једино исправни педагошки пут, педагошка визија почиње питањем: Како усмерити духовно узрастање деце? Како га припремити на прави начин за сусрет са светом у коме влада аморални морализам (Љубинко Милосављевић), у коме се не исплати бити добар (Макијавели). Има ли дакле места и потребе, у данашњем свету, за светосавску просвету и који су то њени основни принципи? Да ли светосавска просвета, која је са својим високим моралним начелима, у историји српског народа, била један од духовних фермената српске историјске самосвести, има своје место и значај и у овим временима у којима доминира дух модернизма? У раду се брани теза да светосавска просвета није ни најмања препрека укључивању савременог српског друштва у технички модерну цивилизацију, већ да, као што је од самих почетака била, један од најважнијих елемената (наравно не и једини) формирања српског културног идентитета и данас треба да буде стуб опстанка српског друштва.