Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижевном гласнику 1901–1941

Abstract

Григорије Божовић један је од запаженијих сарадника Српског књижевног гласника између 1909. када се као аутор у овом еминентном књи- жевном часопису први пут појављује до свог последњег текста 1939. Његов опус овде, премда не превише обиман, изискује пажњу као допринос српској књижевности и језику, али у одређеним случајевима представља и својеврс- ни историјски извор посебно за период позне османске владавине у Старој Србији коме је Божовић сведочио као савременик. У овом тридесетого- дишњем периоду у часопису је објављено шест његових приповетки – Лукин вир (1909), Битољски богаљи (1909), Колашинска легенда о Краљевићу Марку (1912), Побратими (1929), Чудна освета (1938) и Васојевићска „Божанствена комедија“ (1939), те есеј под називом Милан Ракић – национални радник (1938). У раду ћемо представити најтипичније карактеристике Божовићевог језика и стила у тим насловима и представити њихов историјски контекст. Мишљења смо да се Божовић показао као одличан хроничар словенског Југа и врсни османиста. Његово проницљиво познавање менталитета, ис- торијских дешавања и личности, друштвених односа и језикâ овог подручја, као и књижевна вештина да то даровито и складно изнесе пред читаоца, сврставају га у најрепрезентативније српске писце прве половине XX века.