Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижевном гласнику 1901–1941
Апстракт
Григорије Божовић један је од запаженијих сарадника Српског
књижевног гласника између 1909. када се као аутор у овом еминентном књи-
жевном часопису први пут појављује до свог последњег текста 1939. Његов
опус овде, премда не превише обиман, изискује пажњу као допринос српској
књижевности и језику, али у одређеним случајевима представља и својеврс-
ни историјски извор посебно за период позне османске владавине у Старој
Србији коме је Божовић сведочио као савременик. У овом тридесетого-
дишњем периоду у часопису је објављено шест његових приповетки – Лукин
вир (1909), Битољски богаљи (1909), Колашинска легенда о Краљевићу Марку
(1912), Побратими (1929), Чудна освета (1938) и Васојевићска „Божанствена
комедија“ (1939), те есеј под називом Милан Ракић – национални радник
(1938). У раду ћемо представити најтипичније карактеристике Божовићевог
језика и стила у тим насловима и представити њихов историјски контекст.
Мишљења смо да се Божовић показао као одличан хроничар словенског
Југа и врсни османиста. Његово проницљиво познавање менталитета, ис-
торијских дешавања и личности, друштвених односа и језикâ овог подручја,
као и књижевна вештина да то даровито и складно изнесе пред читаоца,
сврставају га у најрепрезентативније српске писце прве половине XX века.
М категорија
M44openAccess
M44
openAccess
Колекције
Следећи лиценцни фајлови су повезани са овим радом: