Abstract
У раду се разматра католичка реформа као период промена у
Римокатоличкој цркви у 16. и 17. веку, којима се она супротстављала реформацији,
и која је садржала симбиозу религије и политике. На путу консолидације Римокатоличка црква се није определила за јеванђеоски приступ, те је стога значајан део својих
мера спровела управо политичким средствима, која су некада била агресивна а некада
софистицирана. Значајни аспекти реформе били су ближи политичким акцијама
него унутрашњој обнови и реорганизацији, таквим мерама Римокатоличка црква је
покушавала да се консолидује и заштити од протестантизма.