Abstract
Књига познатог српског дијалектолога Недељка Богдановића „Бучумика
у звону” узима се као полазни регистар речи за лексиколошки оглед. Књига је
писана као врста мемоара о себи и свом завичају, у форми завичајне пасторале у
сликама са носећим речима, обојеним локалним колоритом. Лексика је
веродостојна, смештена у аутентични дијалекатски контекст, и из тих разлога је
захвална за лексиколошка разматрања у релацијама: етнолингвистика –
лингвистичка географија – етимологија. У ствари, аутори лингвистичког огледа
су продужили путем самог писца, само са ригорознијим лингвистичким
критеријумима, будући да им уметнички утисак није у средишту истраживања.