Вилијам Фокнер и „цела истина“ о људским бићима у приповеткама „Вош“, „Ружа за Емили“ и роману Док лежах на самрти

Abstract

Rad komentariše Foknerove pripovetke „Voš”, „Ruža za Emili” i roman Dok ležah na samrti iz perspektive kazivanja cele istine o ljudskim bićima, odnosno totalitetu čovekove egzistencije. Pri analizi pomenutih dela rad se služi idejama Oldosa Hakslija izloženim u njegovom uticajnom eseju naslovljenom „Tragedija i cela istina”. Osim toga, rad se dotiče i Foknerove kritike samog jezika kao manjkavog, arbitrarnog i nedostatnog u odnosu na stvarnost budući da nikada ne uspeva zahvatiti celinu stvari. Foknerov lingvistički skepticizam biće analiziran na primeru njegovog romana toka svesti Dok ležah na samrti.