Наука и интелектуално стручњаштво

Abstract

Хуманистичке студије би требало да буду у великој мери поступак прекорачења, пре него учвршћивања граница, да иду према типу не-доминирајуће науке. При том морамо имати на уму њен политички и историјски контекст, и не правити се да је безначајан за њен садржај, што умилни акценти и неубедљива научна разметљивост најчешће настоје да прикрију, тако да је неутралност, постала до те мере термин злоупотребе, политичког прљања и политичке демонстрације, што је штетна чињеница. Али научнику и интелектуалцу, писцу и критичару не треба одузети право на емоционалност, потресеност, љутитост, изненађење и чак очараност, како би били у стању да понуде смисао, уче и истражују, ношени великом амбицијом и великим стрпљењем по цени тешког рада, и способности да се иде новим путевима, што је одлика и замка креативности, често подређена друштвеном поретку, и непознаници интелектуалног процеса који се одвија у самом научнику. Стога је моја намера, да ослонцем на социологију разумевања Макса Вебера о научном позиву и социолошку имагинацију Рајта Милса о интелектуалном стручњаштву, анализирам овај однос, у коме научници свој рад за који су се определили не одвајају од свог живота