Фридрих Енгелс, јужнословенство, демократски панславизам или контрареволуција.

Abstract

Настанак, распад и нестанак Југославије, њене структуралне и историјске последице, чине поново актуелним Енгелсов спој теоријско-аналитичке виспрености и публицистичке форме у критици панславизма, демократије и контрареволуције Јужних Словена (посебно аустријских) за време европског ,,пролећа” народа (1848). И разуме њихове хиљадугодишње традиције денационализације, подјармљености и међусобне мржње и сукоба, као препреке за стварање слободне и независне заједничке државе, која се испољава као сентиментална фраза и фантазам издаје народа, којима прети чак и уништењем, у једном светском рату. Али, то није спречило Фридриха Енгелса, да увидом у историјски материјал, дескрипцијом чињеница свога доба, схватајући историју досадашњег друштва као историју класне борбе предложи, нужно, једноставно и коначно решење источног питања, стварање слободне, независне, хришћанске, словенске државе, на рушевинама исламског (Oтоманског) царства, с посебном улогом Енглеске, која не сме дозволити улазак Русије на Балкан и освајање Цариграда. Била је то антиципација Југославије, настала равно 65 година пре њеног оснивања, коначним рушењем Турског царства. Енгелс није предвидео распад Аустроугарског царства. То не умањује значај његових анализа. Распад Југославије, и поред западњачке пристрасности и антируске усмерености, још више им данас даје на актуелности, значају и луцидности. Западне силе, Русија и Турска као у време Енгелса, и даље воде борбу за превласт на Балкану. Балкански народи, међусобно завађени, живе у некој врсти конфузије неодређене суверености и протектората.