ЗАШТИТА И РЕСТИТУЦИЈА СТАНАРСКИХ ПРАВА ИЗБЕГЛИХ И ПРОГНАНИХ ЛИЦА У ХРВАТСКОЈ/PROTECTION AND RESTITUTION OF TENANCE RIGHTS OF REFUGEES AND EXPELLED PERSONS IN CROATIA

Abstract

У раду се разматра питање масовног престанка станарских права лица која су услед ратних дејстава и грађанског рата у Хрватској, морала да напусте станове у којима су живели. Реч је о преко 30.000 станова у друштвеној својини на којима је постојало станарско право. Након насилног интегрисања подручја Републике Хрватске под заштитом Уједињених нација (Република Српска Крајина), које је резултирало етничким прогоном геноцидних размера и систематским злочинима над више хиљада Срба из Хрватске, у септембру 1995. године, у Хрватској је донет Закон о давању у најам станова на ослобођеном територију, којим је прописан нереално кратак рок у којем се прогнани Срби, морају вратити и наставити користити станове да би задржали станарско право на тим становима. Већ на први поглед, било је јасно да се прогнани Срби не могу вратити у Хрватску у прописаном року од 90 дана од ступања на снагу овог закона, и да ће то имати за последицу губитак односно престанак станарског права ''по сили закона'', а тиме и могућност стицања права својине откупом или пак стицање права закупа на тим становима, што је за последицу имало дефинитивно онемогућавање повратка у Хрватску, што је изгледа био и циљ ове законске еквилибристике. Судови у Хрватској нису оштећеним лицима пружали правну заштиту у складу са међународним стандардима, напротив, били су део механизма масовног отказивања станарских права, упркос prima facie одсуству материјалних услова за доношење таквих одлука. На жалост, ни јудикатура Европског суда за људска права није се показала делотворном, у том погледу карактеристичан је случај Блечић против Хрватске. Реституцију одузетих станарских права, Република Хрватска је супституисала тзв. стамбеним збрињавањем. Тиме је овај вид штете ''измештен'' из домена објективне одговорности државе за њену накнаду и смештен изван одштетног права - у сверу помоћи државе, у оквиру ионако рестриктивног и дискриминативног програма обнове, чији ratio није била реституција.

The paper discusses the issue of mass termination of tenancy rights of persons who, due to the War and the Civil war in Croatia, had to leave the apartments in which they lived. We are refering to over 30,000 socially owned apartments on which there was an occupancy right. After the violent integration of the territory of the Republic of Croatia under the protection of the United Nations (Republika Srpska Krajina), which resulted in ethnic persecution of genocidal proportions and systematic crimes against thousands of Serbs from Croatia, in September 1995, Croatia passed a Law on renting apartments in the liberated territory prescribing unrealistically short the period within which the expelled Serbs must return and continue to use the apartments in order to retain the occupancy right over those apartments. At first glance, it was clear that the expelled Serbs could not return to Croatia within the prescribed period of 90 days from the entry into force of this law, and that this would result in the loss or termination of the occupancy right "by force of law", and thus the possibility of acquiring the right of ownership by purchase or acquiring the right of lease on those apartments, which resulted in the definitive impossibility of returning to Croatia, which seems to have been the goal of this legal equilibristics. Courts in Croatia did not provide victims with legal protection in accordance with international standards, on the contrary, they were part of the mechanism of mass cancellation of tenancy rights, despite the prima facie absence of material conditions for making such decisions. Unfortunately, the jurisprudence of the European Court of Human Rights has not proved to be effective either, in that respect the ECHR case of Blečić v. Croatia is characteristic. Restitution of deprived tenancy rights, the Republic of Croatia has replaced the so-called housing care programme. Thus, this type of damage was "removed" from the domain of objective responsibility of the state for its compensation and placed outside the right to compensation - in the field of state aid, within the already restrictive and discriminatory reconstruction program, the ratio of which was not the restitution.