ФУРТУМ И ДИВЉА СТВОРЕЊА/FURTUM AND WILD BEINGS

Abstract

У чланку се анализира како су се правила која се тичу деликта фуртум рефлектовала на питање поседовања дивљих животиња. Начела добре владавине се не могу посматрати издвојено из контекста културе којој треба да служе. У римском праву је тренутни власник требало да показује сталну вољу да задржи ствари које су дивље по природи. Та воља је требало да се изржава у одговарајућим јасно и несумњиво израженим материјалним актима. Уколико тога нема, онда онај ко присвоји такве ствари није одговоран за крађу.

This paper analyzes how the rules concerning delict furtum reflected on the possession of wild animals. The principles of good governance can’t be viewed as separate from the context of the culture. The current owner, in ancinet Roman law, was supposed to show the constant will to keep wild things. This is achieved in the appropriate clear and undoubtedly expressed material acts. If there is no that will, the one who appropriates such things is not responsible for theft.