Баштина Богородице Љевишке и очување памћења

Abstract

У овој монографији је разматрање различитих историјских облика баштињења верског, политичког, друштвеног и културног наслеђа смишљено везано истраживачким примером за један од споменика дугог трајања у коме су јасно уписане различите прошлости. Ауторка се посветила анализи баштињења тог сложеног наслеђа с циљем да утврди стандард целовите херитолошке интерпретације културног наслеђа. Убедљивости понуђеног модела интегралне интерпретације доприноси јасно полазиште у истраживању по коме се наслеђе посматра као жива баштина јер другачије осим у савремености ни једно њено значење не може бити сачувано од заборава. Проф. др Драган Булатовић (извод из рецензије)

Постављајући споменичко наслеђе у ракурс херитолошке науке, знатно шири од појединачних оквира историје уметности, историје архитектуре, црквене историје, историје друштвеног живота и тако даље, књига продубљује досадашња сазнања о Богородици Љевишкој, даје замашан допринос интерпретацији баштине и пружа основу за унапређење праксе заштите споменичког наслеђа. Испитивање досадашње праксе заштите и могуће примене савременог приступа баштини, спроведено је у оквиру студије случаја – цркве Богородице Љевишке у Призрену – али има општу херитолошку вредност, при чему му научну актуелност даје страдање културног наслеђа на нашим просторима као и у другим деловима савременог света. Проф. др Драган Војводић, дописни члан САНУ (извод из рецензије)

Полазећи од савремених херитолошких премиса, ауторка преиспитује употребљивост теоријских модела и њихових практичних исхода у суочавању и суделовању са различитим контекстима у којима се споменик културе какав је Богородица Љевишка појављује. Јер поред, рекли бисмо, уобичајених и очекиваних историјских, уметничких и културних вредности за којима се најчешће трага у проучавању споменика културе, ауторка у своју анализу укључује и оне аспекте који неретко остају ван фокуса истраживача: проблеме у организацији и методологији заштите споменика, друштвене и политичке условљености бриге о старинама, као и специфичан однос који се успоставља између правно-формалног статуса споменика (његове верификације, вредновања и институционализације) са реалношћу његове егзистенције у стварном, животном простору. Отуда, Богородица Љевишка коју нам представља др Јелена Павличић Шарић није тек „идеални портрет“ значајног споменика културе, већ поуздани (на моменте узбудљив, на моменте туробан, али пре свега задивљујуће истрајан) сведок о стварању, преображају и коначном претрајавању друштвених и културних вредности. Проф. др Милан Попадић (извод из рецензије)