Copie conforme – Копије фресака у пракси заштите споменичког наслеђа. Пример копија из Цркве Богородице Љевишке у Призрену

Abstract

Предлози за копирање старих фресака и чување копија у музеју јављали су се углавном онда када се то указивало као једино решење за очување од заборава живописа који је трајно угрожен. Будући да су такве иницијативе у српској средини охрабриване у XIX веку, почетком XX века су у музејској пракси прихваћене као део превентивне заштите. У периоду након 1950. године, а одмах по откривању живописа Богородице Љевишке, настало је више од стотину копија фресака ове призренске цркве. Стварање копија имало је за циљ бележење неких својстава споменика, а њиховом употребом, тј. излагањем, установе заштите су спроводиле едукацију и промоцију националне баштине. У савременој теорији баштине која је проширила уске дисциплинарне оквире истраживања прошлости, тај процес копирања је препознат као важан део организованог документовања баштине. Процес израде, употреба и презентација ових копија кроз време наглашава њихову документарност. Оне сведоче о својствима оригинала јер приказују затечено стање у тренутку израде, а онда када је споменик вишеструко угрожeн, као што је то црква Богородице Љевишке у Призрену, могу бити носилац већег броја података него оштећене фреске insitu. Такође, извор су за проучавање односа према оригиналу, будући да многе не приказују само верно стање већ и сазнање о оригиналу. Као тако комплексна сведочанства, копије фресака могу бити предмет истраживања различитих научних дисциплина.