„Парадигматички путеви ка земљи живих Аве Јустина Поповића кроз подвиг раскривања човековог саморазумевања

Abstract

Путеви богопознања Аве Јустина Поповића припремљени су изграђеном егзистенцијалистичко-персоналном и феноменолошком методом, са којом се упуштао у тумачење великог хришћанског предања. Утемељио ју је у духу реактуализације ортодоксних гносеолошких момената тог предања, истичући њену укорењеност у `светлости света` као благовести света живота. То се увелико поклапало и са патристичком идејом енцикличке паидеје или обухватног образовања, које је као виши степен припреме за хришћанску богословију подразумевао дијалектички приступ науци о мишљењу и језику. Те његове саморазумевајуће интерпретације залазиле су, како у логику и етосни карактер самог појма света, тако и у есхатолошки отворен „статус“ хришћанског бића и живљења у непосредности његовог временовања, упућене на живи пут истине. Отуда коначност и није могла да буде разлог за посустајања, него разлог за борбу са недаћама у којој се збива трансформација читавог човековог битија упућиваног на непобедивост вечно Суштог, који је животном љубављу поразио и саму усмртивост. Стога нам се према његовим увидима и омогућава ступање на пут упознавања са правим начином људског живљења, кроз истраживање садржаја живота и његовог смисла, с обзиром на земаљске услове, а и на Царство Божије вечности. Упуштање у стицање мисаоног искуства саморазумевања савременог човека с тиме је и даље важеће као верско начело, сведочећи основ и прворазредно освештено херменеутичко искуство знања мишљења и веровања