Тешко време и (или) слаби интелектуалци

Abstract

Стара народна мудрост нас учи да нема тешких времена већ да има само слабих људи. Нема сумње да живимо у тешким временима, „временима кушње“ (Дарендорф). Временима за које важи Шекспирова констатација „Наше је доба изашло из зглоба!“. Одговорност интелектуалаца је да гово- ре истину и разоткривају лажи, упозорава Чомски. Уместо тога, поједини интелектуалци, ако не и већи део, под утицајем неолибералне идеологије подлегао је духу трговинског фундаментализма, комодификације (удоб- но се сместио у управним одборима и разним организацијама), и академ- ског каријеризма. Најбоље се то може видети по томе што уместо да се ба- ве битним националним питањима, да буду „носиоци синтезе“ (Карл Ман- хајн), да се спасава брод који тоне, већина интелектуалаца се радије опредељује за партикуларна питања (рибају палубу док брод тоне), било због користољуба, било због жудње за моћи или обичног људског кукавич- лука. И међу српским интелектуалцима, као и у свету доминира сцијенти- стички позитивизам, који је довео до „дисциплинираног хаоса“, домина- ције аналитичког ума и до појаве „опслужујуће интелигенције“ (Анто- нић). Да ли смо, ми српски интелектуалци, довољно свесни судбинског тренутка пред којим се налазимо и далекосежних последица које насту- пају? Намера овог рада је покушај да се објасни улога интелектуалаца у општој пропасти српства. Будућност ове земље и овог народа највише за- виси од тога да ли ће и у којој мери превладати нова елита интелектуала- ца, коју је Солжењицин звао жртвеном? А жртва зависи од љубави, пре свега, према отаџбини. Што је већа љубав, већа је и спремност на жртву, учи нас владика Николај.