dc.description.abstract | Идеја о постистини, премда сама фраза има своју пређашњу употребу,
у последњих пет година и након проглашења за „реч године” у Оксфордском речнику, постала је помодна и у теоријској равни. Аутор рада испитује границе теоријске
плодности овог појма, стављајући га најпре у контекст теорија истине, да би потом
одредио његову специфичну теоријску тежину. У експозицији свог разматрања овог
појма, он користи компаративно-феноменолошки метод и у критичко-рефлексивном приступу тумачи његова одређења. Некритичко прихватање важења појмовне
дескрипције постистине доводи до привида да смо ступили у неку нову постепоху
која је нешто објективно и неизбежно, а да је то устројено не на аргументацији већ
на игри туђим осећањима. Наравно да у идеји о постистини има нечега: стање постистине, мора бити, не би било никаква новост да у њену реализацију није укључена експоненцијално развијена комуникациона техника, којој као никада раније
као подмет стоји манипулабилна постмодерна субјективност. У целини, феномен
постистине припада широј групацији феномена као што су fake news и многи други,
који уједињени формирају огромни потенцијал за фалсификовање доживљаја стварности. Напокон, када се идеја о постистини према својим елементима укључи у једну
ширу структуру, она постаје калкулабилна и у историји идеја и у интерпретацији
конкретних догађања унутар интерсубјективних релација. Аутор верује да пут ка
истини, ако истине има, води кроз теоријску негацију овог идеолошког захвата. Циљ
овог рада јесте да покаже да, када се ради о постистини, реч је о феномену који не
поседује своју независну егзистенцију. | en_US |