Прилог проучавању уметничких дела у студијама баштине

Abstract

Студије баштине представљају интердисциплинарно поље истраживања у чијем се фокусу налазе различите појаве као носиоци сведочанствености. Термин сведочанственост (у музејском контексту музеалност) употребљава се у науци о баштини да би се означило основно својство предмета баштине – његова способност да „памти“ реалност из које је потекао и у којој је живео и да о њој сведочи у реалности у којој се сада налази. У раду се испитује сврховитост оваквог одређења сведочанствености у контексту сагледавања и тумачења уметничких дела као предмета баштине, и дискутује о томе да ли би уметничка дела требало третирати као специфичан тип сведочанстава у домену студија баштине. Имајући у виду и основне постулате теорије фикционалних светова, полази се од претпоставке да уметничка дела као производи креативне људске делатности, поред тога што „памте“ постојећу реалност и сведоче о бројним контекстима сопственог настанка и рецепције у историјској стварности, успостављају и сопствене, мање или више комплексне реалности. Будући да, фигуративно говорећи, егзистирају у лиминалном простору на размеђи постојећег и могућих светова, уметничка дела представљају особен изазов за херитолошка истраживања и намећу потребу за проширењем актуелне дефиниције сведочанствености.