СЕЦЕСИЈА, ДИСОЛУЦИЈА И ОДНОС ЕУ ПРЕМА ПОКУШАЈУ СЕЦЕСИЈЕ КОСОВА ОД СРБИЈЕ/SECESSION, DISSOLUTION, AND THE EUROPEAN UNION’S STANCE ON KOSOVO’S ATTEMPT TO SECEDE FROM SERBIA

Abstract

Постоји дистинкција између права на самоопредељење и сецесије, показују дефиниције из правне теорије. Сецесија је, стварање нове независне државе кроз одвајање дела територије и становништва од постојеће државе, без њене сагласности , код дисолуције постоји сагласност централних власти. Узорци за сецесију у ширем смислу су политичке, економске и верске природе. Често се дешава да је помаже нека страна сила. Синоним за сецесију је сепаратизам. Повеља УН не признаје право на сецесију. Сецесија југословенских република за коју су ''награђени '' чланством у УН је ипак била sui generis који је омогућен је специфичним међународним околностима из тог периода или ''сумраком'' међународног јавног права (доминацијом западне политике над правом у УН). Само десетак година касније, тај sui generis није био могућ јер је одбијено чланство такозваног Косова у УН пре свега захваљујући Руској Федерацији. Ову правну чињеницу није променило ни то што је већина држава чланица ЕУ признала такозвано Косово. Упркос тврдњама из најутицанијих држава ЕУ да ова међународна организација признаје сецесију Косова од Србије, то није тачно. У контексту међународног права Европска унија је регионална међународна организација. Њене одлуке не обавезују државе које нису чланице ЕУ. Такође, такозвано Косово није признало ни пет држава чланица ЕУ (Шпанија, Грчка, Словачка, Кипар и Румунија) и то одузима легитимитет члану 14 Бриселског споразума чак и унутар саме ЕУ.

There is a distinction between the right to self-determination and secession, as shown by definitions from legal theory. Secession is the creation of a new independent state by separating a part of territory and population from an existing state without its consent, whereas, in case of dissolution, there is consent given by the central authorities. In a broader context, the reasons for secession are political, economic and religious in nature. It often happens that secession is supported by a foreign power. A synonym for secession is separation. The UN Charter does not recognize the right to secession, and secession is not even mentioned in it, as shown by the linguistic interpretation of the text of this multilateral agreement. The secession of Yugoslav republics, for which they were “rewarded” with membership in the United Nations, was nevertheless sui generis, and it was made possible by the specific international circumstances of that period, or the “twilight” of public international law (the domination of Western politics over law in the UN). Just ten years later, that sui generis scenario was not possible because UN membership of the so-called Kosovo was rejected, primarily owing to the Russian Federation. This legal fact cannot be changed even by the fact that the majority of EU member-states have recognized Kosovo. Despite the fact that the most influential states of the European Union claim that this international organization recognizes Kosovo, this is not true. In the context of international law, the European Union is a regional international organization. Its decisions do not bind the states that are not members of the European Union. For instance, EU decisions do not bind Russia and China, nor do they bind the Muslim states that do not recognize Kosovo. In addition, the so-called Kosovo has not been recognized by five EU member-states (Spain, Greece, Slovakia, Cyprus, and Romania), and this nullifies the legitimacy of Article 14 of the Brussels Agreement within the EU.