НАЧЕЛО NE BIS IN IDEM У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ/PRINCIPLE NE BIS IN IDEM IN CRIMINAL PROCEEDINGS

Abstract

Забрана двоструке угрожености једно је од темељних начела којима се штите права окривљеног у кривичном поступку. Успостављена је тако да обухвата управо оне процесне ситуације у којима права осетљивије стране у кривичном поступку могу бити угрожена или повређена. Као сложена целина која се не може једноставно окарактерисати, заслужује подробнију анализу сваке компоненте понаособ. У раду су размотрени основни елементи начела ne bis in idem дати у међународним и националним легислативним оквирима, а поводом њих и неуједначени ставови иностраних и домаћих правосудних инстанци по питању разграничења кривичне и прекршајне одговорности. Основни постулати кривичног процесног права налажу да се судске одлуке узимају у разматрање приликом утврђивања повреде поменуте забране. Како је реформисани кривични поступак пружио шира овлашћења јавном тужиоцу, указала се потреба за тиме да се у једном делу рада установи и какав се статус у пракси даје одлукама овог процесног субјекта.

The prohibition of double endangerment is one of the fundamental principles that protect the rights of the accused in criminal proceedings. It has been established to cover precisely those procedural situations in which the rights of the more sensitive party in criminal proceedings may be endangered or violated. As a complex whole that cannot be simply characterized, it deserves a more detailed analysis of each component individually. The paper discusses the basic elements of the ne bis in idem principle given in the international and national legislative frameworks, and on their occasion the unequal positions of foreign and domestic judicial instances on the issue of delimitation of criminal and misdemeanor responsibility. The basic postulates of criminal procedural law require that court decisions be taken into account when determining the violation of the said prohibition. As the reformed criminal procedure provided broader powers to the public prosecutor, there was a need to establish in one part of the work what status is given in practice to the decisions of this procedural subject.