НЕЗАСТАРИВОСТ ПРАВА НА ЗАХТЕВАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ/INOBSOLETENESS OF THE RIGHT TO CLAIM INHERITANCE

Abstract

У наследном праву Републике Србије након Другог светског рата право наследника на захтевање заоставштине (наследнички захтев, hereditatis petitio) било је регулисано на два начина: Савезним законом о наслеђивању (СЗОН) из 1955.године и доцније Законом о наслеђивању СР Србије (ЗОН СРС) из 1974. године, на један начин, те Законом о наслеђивању Републике Србије из 1995. године, који је и данас на снази, на други начин. Чланом 144. СЗОН-а из 1955.године и чланом 139. ЗОН-а СРС из 1974.године, било је признато право наследника да захтева заоставштину, али и предвиђено да то право застарева, и то: према савесном држаоцу за једну, односно две године од када je наследник сазнао за своје право и за држаоца ствари заоставштине, а најдаље за 10 година рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве, а за тестаменталног наследника од проглашења тестамента, а према несавесном држаоцу, за 20 година. Члан 221. актуелног Закона о наслеђивању Републике Србије из 1995. године, међутим, прописује да право наследника да захтева заоставштину не застарева, али да се тиме не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања. Након кратких уводних разматрања о наследничком захтеву, аутор у раду указује на разлике у законодавним решењима о застарелости овог захтева у ранијим законима и новом Закону о наслеђивању Републике Србије, те анализира, разматра и образлаже елементе њихове садржине и приказује неке одлуке у судској пракси, закључујући да је ново законско решење о незастаривости наследничког захтева (hereditatis petitio) у складу са модерним тенденцијама у упоредном праву, те да у поређењу са ранијим законским решењем представља позитиван искорак, јер ојачава положај наследника, омогућавајући му бољу заштиту његовог субјективног наследног права.

Instead of the earlier provisions on prescription of the heir’s right to claim inheritance stipulated in the Article 141 of the Law on Succession of the Federal Socialistic Republic of Yugoslavia from 1955. and in the Aricle 139. of the Law on Succession of the Socialistic Republic of Serbia from 1974,the new Law on Succession of the Republic of Serbia from 1995, in the its Art. 221 entitled „The non-obsoleteness of the right of the heir to claim inheritance” determines that the right of the heir to demand the inheritance (hereditary claim) is not subject toprescription. However, under new Law, although this right is not limited in time,it is substantive limited by the rules on usucapion, acquisition from nonowners and precription of claims. Consequently, if the actual (parent) heir claims of the restitution of the inheritance from the possessor оf the inheritance (apparent heir), the possessor have good defenses founded on rules onusucapion, acquisition from non-owners and prescription of claims, but he/her have not defense (exception) grounded on simple claim that the right of the parent heir is obsoleted. In this contribution, after short introductory remarks on hereditary claim, the author points out the differences between legislative solutions on prescription this claim in the former Laws (Law on Succession of the Federal Socialistic Republic of Yugoslavia from 1955. and Law on Succession of the Socialistic Republic of Serbia from 1974.) and the solution in the new Law on Succession of the Republic of Serbia from 1995, analyzes and explains the constitutive elements of their content,and presents some court decisions in this area, concluding that new solution on inobsoleteness of the hereditary claim (hereditatis petition) is in conformitywith modern tendencies in comparative law, and, in contrast with former legislative solutions, represents a positive step forward, because it strengthensthe position of the parent heir enabling to him/her the better protectionof his/her hereditary right.