ВРШЕЊЕ ПРАВА – ИЗМЕЂУ АФИРМАЦИЈЕ И НЕГАЦИЈЕ ПРАВА/EXERCISE OF RIGHTS – BETWEEN AFIRMATION AND NEGATION OF LAW

Abstract

Вршење субјективног права, по правилу, представља вид оживотворења права. Самим тим и његову непосредну афирмацију. Но, у зависности од околности под којима се врши и начина на који се остварује, вршење прва може бити и негација права. Из поставке норми унутар правног поретка Републике Србије произлази да се то дешава онда када се једно право, или уже овлашћење које проистиче из њега, врши на начин који се противи циљу због којег је само право или овлашћење установљено. Наравно, јасно је да вршење права у конкретном случају не може истовремено бити и афирмација и негација права. Мада се теоријски налази негде између, у конкретном случају вршење права може бити или допуштено или недопуштено. Стога у овом раду, будући да законодавац очигледно није заинтересован само за формално постојање субјективног права, већ и за квалитет вршења истог, истражујемо критеријуме процене квалитативних карактеристика вршења права.

Exercise of rights can be and usually is interpreted as a process of bringing Law into a life. However, depending on circumstances or the manner it is exercised, exercise of right can also be interpreted as a negation of Law. According to norms of legal system of Republic of Serbia this happens when right, or certain permission that derives from this right, is practiced in the way that is not in line with goals projected through the norm which establishes the right. Of course, it is obvious that exercise of right cannot be both affirmation and negation of Law at the same time. Though the oretically exercise of right levitates between those two, inactual case exercise of right can only be permitted or forbidden. So, since legislatoris not pleased with formal existence of right, and insists on quality of rights exercise, in this article we examine qualitative evaluation criteria’s of rights exercise.